O romanu Beguni Olge Tokarčuk
bojanbabic | 20 Septembar, 2018 10:03
Postoji okvirna priča. To je ona prva - o turisti Kunickom i njegovoj ženi koja je nestala sa detetom tokom letovanja na hrvatskom ostrvu – koja svoje ishodište dobija tek na kraju. Ali ishodište nije objašnjenje, nije smisao. Ishodište je beg, nemotivisan, beg kao jedno od osnovnih ljudskih prava. Kad bi bio objašnjen racionalno, kad bi se ispričao, to ne bi bio beg. Najčešće su žene te koje „nestaju“, a muškarci ti koji pokušavaju da konzerviraju stanje, telo. U jednom trenutku, na početku pomenuta junakinja Anuška, kao osiromašena begunka, zaspiva na podu kotlarnice. Umesto poniženja koje bi trebalo da oseti, ona oseća svojevrsno blaženstvo i po prvi put u životu momentalno utone u san bez ijedne brige i misli.
Ovo je knjiga koja može da zbuni, ali svakom ko se u nju upusti preporučujem da ostane uporan, jer, čak i ako nije neko ko uživa u kompleksnom pripovedanju, samo tako će doći do sledećih reči:
Klati se, miči se, miči. Samo tako ćeš mu umaći. Onaj ko gospodari svetom nema vlasti nad pokretom i zna da je naše telo u kretanju sveto, da mu izmičeš samo onda kad se pomeraš. On pak vlada nad onim što je nepomično i odumrlo, nad onim što je bezvoljno i tromo. ... čim se zaboraviš i staneš, dograbiće te njegove velike šake, pretvoriće te u lutku, oviće te njegov dušak koji ima zadah dima i izduvnih gasova i smetlišta iza grada. Tvoju živopisnu dušu prizemiće u sitnu dušu iskrojenu od papira, od novina, i pretiće ti vatrom, bolešću i ratom, zastrašivaće te sve dok ne izgubiš mir i prestaneš da spavaš. Obeležiće te i upisati u svoje registre, daće ti dokument o tom padu. Misli će ti zaokupiti nebitnim stvarima, šta da kupiš, šta da prodaš, gde je jeftinije a gde skuplje. Otad ćeš da brineš o tričarijama – ceni benzina i njenom uticaju na isplatu kredita. Svaki dan proživljavaćeš bolno, kao da živiš po kazni, ali ko je izvršio zločin i kakav i kada – nećeš nikada saznati. ...Sve što ima svoje stalno mesto u ovom svetu, svaka država, crkva, svekolika ljudska vladavina, sve što je održalo formu u ovom paklu, njemu je na službi. Sve što je definisano, što je odavde-donde, što je obuhvaćeno rubrikama, zapisano u registrima, numerisano, evidentirano, zakletvom potvrđeno; sve što je sabrano, pogledima izloženo, etiketirano. Sve što je zadržajno: kuće, fotelje, kreveti, porodice, zemlja, sejanje, sađenje, nadgledanje rasta. Planiranje, čekanje rezultata, ucrtavanje rasporeda, čuvanje reda. Zato podigni svoju decu kad si ih već neoprezno rodila i polazi na put; sahrani roditelje, kad su te već nesmotreno prizvali u biće – i idi. Izmeštaj se daleko, van dometa njegovog daška, van njegovih kablova i vodova, antena i talasa, da te ne bi registrovali njegovi osetljivi instrumenti.
Bežite, mičite se iz kuća, idite, beguni, jer samo tako ćete se sačuvati od lukavog lovljenja i zamki vražjih. Bilo kakva otvorena bitka s njim unapred je izgubljena. Ostavite svoje posede, odbacite zemlju i krećite na put.
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
Bivša Jugoslovenska Republika Srbija
bojanbabic | 31 Avgust, 2018 17:47
Teško ćemo naći nešto što se dešava danas, a da se o tome, na svoj način, nije već raspravljalo u staroj Grčkoj. Tako su se svojevremeno vodile ozbiljne raspre na temu imena i imenovanja. Platon nam je predstavio dve struje. Po prvoj, nominalističkoj, mi jednostavno smišljamo i zakonom propisujemo imena predmetima (konkretno i cinično, u datom spisu – robovima) i to ime ne znači ništa, i kada promenimo ime predmetu (robu), novo ime će biti jednako ispravno kao i prethodno. S druge strane, Sokrat, zastupajući naturalizam, tvrdi kako za svako ljudsko biće postoji jedno, prirodno, ispravno ime, i nijedan sporazum to ne može promeniti.
Ta rasprava se završila tek pre par meseci na pitoresknoj obali Prespanskog jezera, gde su se susrela dva premijera i dva ministra spoljnih poslova (i posle toliko hiljada godina u raspravi i dalje ne učestvuju robovi i žene) kako bi overili konačni dogovor o zvaničnom imenu Makedonije koja se u budućnosti ima zvati Republikom Severnom Makedonijom. Jedan premijer je rekao kako su pomerili planine. Drugi je bio nešto skromniji, pa je blagoizjavio kako su počeli da pišu novu pesmu.
Mnogi moji makedonski prijatelji koje sam video svega par puta uživo, a sa kojima komuniciram putem društvenih mreža, brže-bolje su iskoristili momentum da naprave javnu šprdnju sa novim nazivom sopstvene zemlje. Promaljalo se sunce sa makedonske zastave iza grenlandskih glečera; nad predimenzioniranim spomenikom Aleksandru Makedonskom, pardon, ratniku na konju, ultraljubičastila se aurora borealis; iz Vardara su lenjo isplivavali morževi; umesto papagaja i pasa na fotografijama sa kućnim ljubimcima su se pojavljivali pingvini i polarne lisice i sve tako, i sve više, i sve luđe. I ne zameram im. Cela ova ujdurma oko toga kako će se jedna zemlja predstavljati drugima i jeste svojevrsni zicer za onlajn šegu, ipak... Mnoge se katastrofe dese kada šala, nevaspitana kakva je, pređe granicu satiričnog mima i udobno se smesti na glasački listić koji biva išaran, ostane beo, ili uhvati poslednji Bugarski voz, i kao takav zapečati sudbinu generacija. Dakle glasno i jasno, pozivam makedonske prijatelje da zaokruže DA i dokažu da se bar jedan od naših konflikata može rešiti.
Ukoliko sile zamrznutog konflikta i toplog boršča ipak prevagnu i referendum (sa doduše ne baš najnepretencioznijim pitanjem) ne uspe, pošto se smatram konstruktivnom opozicijom svemu, imam jedan konstruktivan predlog za sve nas, ponikle iz zajedničke nam države južnih Slovena, severnih Albanaca i drugih naroda i narodnosti, plemena i plemenitosti. Svečano predlažem da, u znak solidarnosti sa drugovima Makedoncima, promenimo ime svojih zemalja tako što ćemo pred svaku od njih staviti obavezujuću sintagmu Bivša jugoslovenska republika. Tako bi nastale Bivša jugoslovenska republika Srbija, Bivša jugoslovenska republika Hrvatska, Bivša jugoslovenska republika Bosna i Hercegovina itd. To neće biti samo još jedna u nizu inspiracija za nove mimove, već će to ujedno biti i način da se začepe usta raznim revizionistima, negatorima jugoslovenskog nasleđa (ne uvek besprekornog, ali ipak nasleđa), fejknjuzašima, ustašama, četnicima, kvaziantiimperijalistima i ostalim Malagurskima.
Ne trošite zalud tipke na svojim zamašćenim tastaturama u nameri da me linčujete komentarom. Niko ne poziva na obnovu Jugoslavije, niti nam nekadašnju domovinu smatra idealnom zemljom ljubavi, slobode, pravde i jednakih prilika (mada su prilike bile jednakije nego danas). Na Jugoslaviju ne moramo da gledamo kao na netotalitarnu diktaturu koja je dopuštala slobode u pojedinim segmentima života i stvaralaštva, ali ujedno tolerisala i podsticala nasilje gde je to nekima bilo potrebno, niti kao na tamnicu naroda, niti kao na ostvarenje njihovih punih potencijala, niti kao na projekat kralja Aleksandara Ujedinitelja, niti kao na projekat druga Tita, niti kao na monarhiju, ni kao na komunističku tvorevinu ( „tvorevina“, kako to strašno zvuči), ni kao na novi val, ni kao na crni talas, ni kao na Bojana Križaja, ni kao na Branka Kockicu, ni kao na poslednju branu globalizaciji, ni kao na romantizovanu priču o služenju vojnog roka, ni kao na... ni kao na... Na Jugoslaviju valja gledati kao na potrebu. To potvrđuje savremeno postjugoslovensko zajedničko, da izvinete na izrazu, tržište pop-kulture, umetnosti, medijskih sadržaja, zajedničke lige u pojedinim sportovima, zajednička politička „kultura“, zajednički jezik i mnogo toga drugog. To dokazuju onlajn influenseri, vlogerke i jutjuberi, rođeni mnogo posle smrti poslednje Jugoslavije, a ipak regionalno popularni i prepoznatljivi među onima koji bi danas bili pioniri maleni, ali nije im se dalo. Oni su dokaz za još nešto, za to da su ratovi jalovi, i da mogu da izazovu smrt pojedinaca i grupa, ali ne mogu da zatru one ljudske potrebe protiv kojih se bore, bar dok ne unište čitavo čovečanstvo.
Jugoslavija je kao država bila samo jedan od pokušaja ostvarenja kontinuirane i vrlo logične potrebe za jugoslovenstvom, za zajedničkim delovanjem ljudi na ovim prostorima. Ta potreba nije prestala sa prestankom postojanja Jugoslavije kao države. Ona opstaje i zadovoljava se, danas kroz zajedničke regionalne poduhvate i probleme, kroz zajedničke prećutanosti i galame, kroz ljubavi i mržnje, kroz tu stalnu tenziju koja vri u našim društvima (u našem društvu), a koju teško da ćemo osetiti prema nekim Litvancima ili Meksikancima.
Kolikogod neko pokušavao da dokaže sebi suprotno, kolikogod da je bivša, Jugoslavija je postojala. To hoću da kažem. Za ove republike u kojima danas živimo nisam siguran da postoje.
Drugovi Makedonci, izbacite Jugoslaviju iz imena, ostavite je u sećanju. Možda će svima da nam zatreba.
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
A MARINA KO MARINA (ili: Mrtve žene su krive za globalno zagrevanje)
bojanbabic | 27 Februar, 2017 18:19
Upoznajmo Marinu:
“Marina je ceo život bila problematična. U Ivanči je živela sa roditeljima, koji su alkoholičari i mlađim bratom. Sirotinjski život. I Marina je volela da pije. Od srednje škole se vanbračno udavala ko zna koliko puta, bukvalno je išla od jednog do drugog muškarca. Nije prvi put i da "nestane" i da je nema po nekoliko dana.“
Tako nam je predstavljaju meštani idiličnog šumadijskog sela Velika Ivanča (gde se pre četiri godine, sećali se mi toga ili ne, desio masakr u kom je izvesni Ljubiša Bogdanović za kog su isti ti meštani rekli „On je bio miran čovek. Ne znamo šta je dovelo do ove tragedije. Čuli smo samo da je sina ubio hicem u glavu.“, života lišio trinaestoro Ivančana, uključujući i novorođenče). A u izvornoj, necenzurisanoj verziji prenosi novinar dnevne novine Blic odmah se stavljajući na stranu odbrane bilo kojeg potencijalnog ubice. Marina je nađena u jarku, gola, sa povredama na telu, „ali bez obdukcije, još niko ne može sa sigurnošću da tvrdi da li je žena ubijena ili je u pitanju nesrećni slučaj”, smatra novinar za shodno da naglasi tu izjavu policijskog službenika.
Vratimo se na Marinu. Dakle, ona je za sad problematična, alkoholičarka, siromašna, od srednje škole se stalno vanbračno udavala! Šta to znači? Ona nije imala momke kao ćerke meštana koji to izjavljuju, nego se vanbračno udavala. Jednom rečju, kurvala se po selu i okolini. Ali meštani su „mirni ljudi“, i ne bi oni izjavili tako nešto.
Marina se ne zaustavlja, ide dalje:
„Prošle godine Marina je ušla u vezu sa jednim muškarcem iz sela Kovačevac. Živela je sa njim nekoliko meseci u Kovačevcu, a onda ga je letos ostavila zbog drugog muškarca. Bivši se toliko razbesneo da je čak zapalio sopstvenu kuću u Kovačevcu zbog nje. Bio je i u pritvoru, a kada je izašao napolje, nije imao gde. Ono što je sve iznenadilo jeste da ga je u svoju kuću primio upravo Marinin otac, Milutin - kažu meštani.“
Stani, stani ptico Dodo, kuda žuriš tako! I bivši ima jade svoje, njemu nije lako. Jadni bivši iz Kovačevca je iskoristio mogućnost legitimne odmazde, ni manje ni više nego zapalivši kuću. Ništa čudno. Ipak Marinin čudovišni čin ostavljanja jednog zbog drugog muškarca, drski dijabolični presedan neviđen u dugoj istoriji beščašća ne zaslužuje nežniju osvetu. Ni to spaljivanje nije bilo dovoljno da se duševna bol Kovačevčanina iskupi, već je Marinin otac, u avramovskom naletu velikodušnosti dostojnom starozavetnog mita, primio palikuću pod svoj krov. Amen.
Puzla, sačinjena od krpica svedočenja meštana se polako slaže i stvara zastrašujuću sliku žene-đavola.
„U to vreme, Marina je već počela da živi sa sa drugim muškarcem, Miletom M. u njegovoj kući u Velikoj Ivanči. Muškarac sa kojim je živela je i prijavio policiji njen nestanak. I roditelji su bili zabrinuti jer nikada nije nestajala duže od dva, tri dana. (A setimo se, često se „vanbračno udavala“(sic.)) Prošle nedelje su čak išli kod jednog vidovnjaka osam kilometara dalje od njihovog sela, kako bi saznali šta je sa njom. Nije bilo prevoza, pa su jadni ljudi išli i vratili se peške - nastavljaju priču meštani. U to vreme, Marina je već bila mrtva.“
Avaj, hiljadu avaja i još više usedeličkih ahova - „jadni ljudi“ su išli pešice do vidovnjaka. I ne samo što su išli, nego su se i vratili (orfejski se ne okrećući za sobom). Jadan je i njen bivši. Jadan je i njen aktualni koji je prijavio njen nestanak a kojeg inače njena majka sumnjiči da joj je ubio ćerku i držao njeno telo u zamrzivaču danima pre nego što je bacio u nigdinu Velike Krsne. Dakle ona nije iz Velike Krsne, nego iz Velike Ivanče, samo su njeni posmrtni ostaci (dramatičnog li eufemizma) pronađeni u Velikoj Krsni. Ta nominalna veličina možda je najjednostavniji odbrambeni mehanizam, Sibilin otrovani medenjak koji uspavljuje Kerbera zvanog grandomanija malih, običnih ljudi, mirnih građana. Dakle, da obnovimo, svi su jadni i svima je bilo teško: roditeljima, nevenčanim supruzima i svim ostalim muškarcima, meštanima, vidovnjacima, a bogami ni policiji nije bilo lako, samo se Marina (ni jadna, ni nesrećna, ni žrtva), koja je inače bolovala od epilepsije (Dostojevski se oseća prozvanim) bez ikakve brige izležavala mrtva u nepokošenoj travi, kao da je to nešto ne znam ni ja šta posebno. Opalimo po lakoj meti, po mrtvoj ženi, okrivimo je za sve, mrtva usta ne govore, mrtva društva ne romore, živimo u našim Velikim zaseocima, i brzo, brže zaboravljajmo smrti, i tiho, tiše, dok padaju kiše, dajmo izjave i pišimo članke bez elementarne ljudskosti i svesti o realnoj poziciji žene, te većinske manjine.
U međuvremenu se obdukcijom utvrdilo da Marina nije ubijena, već je nastradala nenasilnom smrću, iako se u prvom članku navelo da joj je telo bilo puno povreda. Ne želim da ulazim u sudska pitanja. Od suda bežim kao od otvorenog pisma Željka Mitrovića. Samo želim da kažem sledeće: bez obzira na to da li je Marina nastradala od ruke nekog od svojih muškaraca, ili od svoje ruke, ili se prosto napila i pala u jarugu, ili je doživela epileptični napad koji je onesposobio za dalje gacanje po bukvalnoj i metaforičkoj kaljuzi, kakva god da je Marina žena bila, a koliko znamo, ona nije zgrešila ozonsku rupu, nije nikoga silovala, nije nikome smanjila penziju, nije donela zakon o radu koji omalovažava prava radnika, dakle ljudi, niti je počinila ratni zločin, ona, u najmanju ruku zaslužuje nekoliko dobrih reči kao epitaf, i kao molbu novinarima koji se budu bavili ovom temom ubuduće.
Marina, volela je život i slobodu više nego što su život i sloboda voleli nju. Neka počiva u miru.
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
Čestitamo
bojanbabic | 27 Februar, 2017 17:41Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink