O romanu Beguni Olge Tokarčuk
bojanbabic | 20 Septembar, 2018 10:03Anuška, Moskovljanka,
naizgled impulsivno, nakon višedecenijske posvećenosti, napušta svoj
porodični dom, tačnije, jednostavno se u njega ne vraća i provodi svoje
vreme u lavirintu linija moskovskog metroa. Posmatra ljude. Njihove
mikropriče prolaze pored nje kao prizori uokvireni ivicama prozora.
Smenjuju se brže kako voz ubrzava. Ljudi iz nekih prizora se vraćaju,
neki nestaju zauvek. Anuška ulazi u sledeći voz. Gotovo koprofilski se
prepušta dodirima putnika. Uživa u gužvi. Takvo je i pripovedanje Olge
Tokarču u romanu Beguni, voz asocijacija je vodi od jedne priče do
druge, likovi se smenjuju, pa stvaraju gužvu. Mrtva tela i njihovi
delovi se gužvaju u teglama kao živa tela u gradskom prevozu. Uporni
pokušaji konzervacije leševa od strane stručnjaka provlače se kroz
nekoliko narativnih tokova. Svaki od tih tokova, a naročito nagli
preskoci, naizgled motivisani ničim drugim do slobodnom asocijacijom,
zahtevaju punu čitalačku koncentraciju.
Postoji okvirna priča. To je ona prva - o turisti Kunickom i njegovoj ženi koja je nestala sa detetom tokom letovanja na hrvatskom ostrvu – koja svoje ishodište dobija tek na kraju. Ali ishodište nije objašnjenje, nije smisao. Ishodište je beg, nemotivisan, beg kao jedno od osnovnih ljudskih prava. Kad bi bio objašnjen racionalno, kad bi se ispričao, to ne bi bio beg. Najčešće su žene te koje „nestaju“, a muškarci ti koji pokušavaju da konzerviraju stanje, telo. U jednom trenutku, na početku pomenuta junakinja Anuška, kao osiromašena begunka, zaspiva na podu kotlarnice. Umesto poniženja koje bi trebalo da oseti, ona oseća svojevrsno blaženstvo i po prvi put u životu momentalno utone u san bez ijedne brige i misli.
Ovo je knjiga koja može da zbuni, ali svakom ko se u nju upusti preporučujem da ostane uporan, jer, čak i ako nije neko ko uživa u kompleksnom pripovedanju, samo tako će doći do sledećih reči:
Klati se, miči se, miči. Samo tako ćeš mu umaći. Onaj ko gospodari svetom nema vlasti nad pokretom i zna da je naše telo u kretanju sveto, da mu izmičeš samo onda kad se pomeraš. On pak vlada nad onim što je nepomično i odumrlo, nad onim što je bezvoljno i tromo. ... čim se zaboraviš i staneš, dograbiće te njegove velike šake, pretvoriće te u lutku, oviće te njegov dušak koji ima zadah dima i izduvnih gasova i smetlišta iza grada. Tvoju živopisnu dušu prizemiće u sitnu dušu iskrojenu od papira, od novina, i pretiće ti vatrom, bolešću i ratom, zastrašivaće te sve dok ne izgubiš mir i prestaneš da spavaš. Obeležiće te i upisati u svoje registre, daće ti dokument o tom padu. Misli će ti zaokupiti nebitnim stvarima, šta da kupiš, šta da prodaš, gde je jeftinije a gde skuplje. Otad ćeš da brineš o tričarijama – ceni benzina i njenom uticaju na isplatu kredita. Svaki dan proživljavaćeš bolno, kao da živiš po kazni, ali ko je izvršio zločin i kakav i kada – nećeš nikada saznati. ...Sve što ima svoje stalno mesto u ovom svetu, svaka država, crkva, svekolika ljudska vladavina, sve što je održalo formu u ovom paklu, njemu je na službi. Sve što je definisano, što je odavde-donde, što je obuhvaćeno rubrikama, zapisano u registrima, numerisano, evidentirano, zakletvom potvrđeno; sve što je sabrano, pogledima izloženo, etiketirano. Sve što je zadržajno: kuće, fotelje, kreveti, porodice, zemlja, sejanje, sađenje, nadgledanje rasta. Planiranje, čekanje rezultata, ucrtavanje rasporeda, čuvanje reda. Zato podigni svoju decu kad si ih već neoprezno rodila i polazi na put; sahrani roditelje, kad su te već nesmotreno prizvali u biće – i idi. Izmeštaj se daleko, van dometa njegovog daška, van njegovih kablova i vodova, antena i talasa, da te ne bi registrovali njegovi osetljivi instrumenti.
Bežite, mičite se iz kuća, idite, beguni, jer samo tako ćete se sačuvati od lukavog lovljenja i zamki vražjih. Bilo kakva otvorena bitka s njim unapred je izgubljena. Ostavite svoje posede, odbacite zemlju i krećite na put.
Postoji okvirna priča. To je ona prva - o turisti Kunickom i njegovoj ženi koja je nestala sa detetom tokom letovanja na hrvatskom ostrvu – koja svoje ishodište dobija tek na kraju. Ali ishodište nije objašnjenje, nije smisao. Ishodište je beg, nemotivisan, beg kao jedno od osnovnih ljudskih prava. Kad bi bio objašnjen racionalno, kad bi se ispričao, to ne bi bio beg. Najčešće su žene te koje „nestaju“, a muškarci ti koji pokušavaju da konzerviraju stanje, telo. U jednom trenutku, na početku pomenuta junakinja Anuška, kao osiromašena begunka, zaspiva na podu kotlarnice. Umesto poniženja koje bi trebalo da oseti, ona oseća svojevrsno blaženstvo i po prvi put u životu momentalno utone u san bez ijedne brige i misli.
Ovo je knjiga koja može da zbuni, ali svakom ko se u nju upusti preporučujem da ostane uporan, jer, čak i ako nije neko ko uživa u kompleksnom pripovedanju, samo tako će doći do sledećih reči:
Klati se, miči se, miči. Samo tako ćeš mu umaći. Onaj ko gospodari svetom nema vlasti nad pokretom i zna da je naše telo u kretanju sveto, da mu izmičeš samo onda kad se pomeraš. On pak vlada nad onim što je nepomično i odumrlo, nad onim što je bezvoljno i tromo. ... čim se zaboraviš i staneš, dograbiće te njegove velike šake, pretvoriće te u lutku, oviće te njegov dušak koji ima zadah dima i izduvnih gasova i smetlišta iza grada. Tvoju živopisnu dušu prizemiće u sitnu dušu iskrojenu od papira, od novina, i pretiće ti vatrom, bolešću i ratom, zastrašivaće te sve dok ne izgubiš mir i prestaneš da spavaš. Obeležiće te i upisati u svoje registre, daće ti dokument o tom padu. Misli će ti zaokupiti nebitnim stvarima, šta da kupiš, šta da prodaš, gde je jeftinije a gde skuplje. Otad ćeš da brineš o tričarijama – ceni benzina i njenom uticaju na isplatu kredita. Svaki dan proživljavaćeš bolno, kao da živiš po kazni, ali ko je izvršio zločin i kakav i kada – nećeš nikada saznati. ...Sve što ima svoje stalno mesto u ovom svetu, svaka država, crkva, svekolika ljudska vladavina, sve što je održalo formu u ovom paklu, njemu je na službi. Sve što je definisano, što je odavde-donde, što je obuhvaćeno rubrikama, zapisano u registrima, numerisano, evidentirano, zakletvom potvrđeno; sve što je sabrano, pogledima izloženo, etiketirano. Sve što je zadržajno: kuće, fotelje, kreveti, porodice, zemlja, sejanje, sađenje, nadgledanje rasta. Planiranje, čekanje rezultata, ucrtavanje rasporeda, čuvanje reda. Zato podigni svoju decu kad si ih već neoprezno rodila i polazi na put; sahrani roditelje, kad su te već nesmotreno prizvali u biće – i idi. Izmeštaj se daleko, van dometa njegovog daška, van njegovih kablova i vodova, antena i talasa, da te ne bi registrovali njegovi osetljivi instrumenti.
Bežite, mičite se iz kuća, idite, beguni, jer samo tako ćete se sačuvati od lukavog lovljenja i zamki vražjih. Bilo kakva otvorena bitka s njim unapred je izgubljena. Ostavite svoje posede, odbacite zemlju i krećite na put.
Posted in
Generalna .
Dodaj komentar: (0).
Trekbekovi:(0).
Permalink
Previous post»