Bivša Jugoslovenska Republika Srbija
bojanbabic | 31 Avgust, 2018 17:47
Teško ćemo naći nešto što se dešava danas, a da se o tome, na svoj način, nije već raspravljalo u staroj Grčkoj. Tako su se svojevremeno vodile ozbiljne raspre na temu imena i imenovanja. Platon nam je predstavio dve struje. Po prvoj, nominalističkoj, mi jednostavno smišljamo i zakonom propisujemo imena predmetima (konkretno i cinično, u datom spisu – robovima) i to ime ne znači ništa, i kada promenimo ime predmetu (robu), novo ime će biti jednako ispravno kao i prethodno. S druge strane, Sokrat, zastupajući naturalizam, tvrdi kako za svako ljudsko biće postoji jedno, prirodno, ispravno ime, i nijedan sporazum to ne može promeniti.
Ta rasprava se završila tek pre par meseci na pitoresknoj obali Prespanskog jezera, gde su se susrela dva premijera i dva ministra spoljnih poslova (i posle toliko hiljada godina u raspravi i dalje ne učestvuju robovi i žene) kako bi overili konačni dogovor o zvaničnom imenu Makedonije koja se u budućnosti ima zvati Republikom Severnom Makedonijom. Jedan premijer je rekao kako su pomerili planine. Drugi je bio nešto skromniji, pa je blagoizjavio kako su počeli da pišu novu pesmu.
Mnogi moji makedonski prijatelji koje sam video svega par puta uživo, a sa kojima komuniciram putem društvenih mreža, brže-bolje su iskoristili momentum da naprave javnu šprdnju sa novim nazivom sopstvene zemlje. Promaljalo se sunce sa makedonske zastave iza grenlandskih glečera; nad predimenzioniranim spomenikom Aleksandru Makedonskom, pardon, ratniku na konju, ultraljubičastila se aurora borealis; iz Vardara su lenjo isplivavali morževi; umesto papagaja i pasa na fotografijama sa kućnim ljubimcima su se pojavljivali pingvini i polarne lisice i sve tako, i sve više, i sve luđe. I ne zameram im. Cela ova ujdurma oko toga kako će se jedna zemlja predstavljati drugima i jeste svojevrsni zicer za onlajn šegu, ipak... Mnoge se katastrofe dese kada šala, nevaspitana kakva je, pređe granicu satiričnog mima i udobno se smesti na glasački listić koji biva išaran, ostane beo, ili uhvati poslednji Bugarski voz, i kao takav zapečati sudbinu generacija. Dakle glasno i jasno, pozivam makedonske prijatelje da zaokruže DA i dokažu da se bar jedan od naših konflikata može rešiti.
Ukoliko sile zamrznutog konflikta i toplog boršča ipak prevagnu i referendum (sa doduše ne baš najnepretencioznijim pitanjem) ne uspe, pošto se smatram konstruktivnom opozicijom svemu, imam jedan konstruktivan predlog za sve nas, ponikle iz zajedničke nam države južnih Slovena, severnih Albanaca i drugih naroda i narodnosti, plemena i plemenitosti. Svečano predlažem da, u znak solidarnosti sa drugovima Makedoncima, promenimo ime svojih zemalja tako što ćemo pred svaku od njih staviti obavezujuću sintagmu Bivša jugoslovenska republika. Tako bi nastale Bivša jugoslovenska republika Srbija, Bivša jugoslovenska republika Hrvatska, Bivša jugoslovenska republika Bosna i Hercegovina itd. To neće biti samo još jedna u nizu inspiracija za nove mimove, već će to ujedno biti i način da se začepe usta raznim revizionistima, negatorima jugoslovenskog nasleđa (ne uvek besprekornog, ali ipak nasleđa), fejknjuzašima, ustašama, četnicima, kvaziantiimperijalistima i ostalim Malagurskima.
Ne trošite zalud tipke na svojim zamašćenim tastaturama u nameri da me linčujete komentarom. Niko ne poziva na obnovu Jugoslavije, niti nam nekadašnju domovinu smatra idealnom zemljom ljubavi, slobode, pravde i jednakih prilika (mada su prilike bile jednakije nego danas). Na Jugoslaviju ne moramo da gledamo kao na netotalitarnu diktaturu koja je dopuštala slobode u pojedinim segmentima života i stvaralaštva, ali ujedno tolerisala i podsticala nasilje gde je to nekima bilo potrebno, niti kao na tamnicu naroda, niti kao na ostvarenje njihovih punih potencijala, niti kao na projekat kralja Aleksandara Ujedinitelja, niti kao na projekat druga Tita, niti kao na monarhiju, ni kao na komunističku tvorevinu ( „tvorevina“, kako to strašno zvuči), ni kao na novi val, ni kao na crni talas, ni kao na Bojana Križaja, ni kao na Branka Kockicu, ni kao na poslednju branu globalizaciji, ni kao na romantizovanu priču o služenju vojnog roka, ni kao na... ni kao na... Na Jugoslaviju valja gledati kao na potrebu. To potvrđuje savremeno postjugoslovensko zajedničko, da izvinete na izrazu, tržište pop-kulture, umetnosti, medijskih sadržaja, zajedničke lige u pojedinim sportovima, zajednička politička „kultura“, zajednički jezik i mnogo toga drugog. To dokazuju onlajn influenseri, vlogerke i jutjuberi, rođeni mnogo posle smrti poslednje Jugoslavije, a ipak regionalno popularni i prepoznatljivi među onima koji bi danas bili pioniri maleni, ali nije im se dalo. Oni su dokaz za još nešto, za to da su ratovi jalovi, i da mogu da izazovu smrt pojedinaca i grupa, ali ne mogu da zatru one ljudske potrebe protiv kojih se bore, bar dok ne unište čitavo čovečanstvo.
Jugoslavija je kao država bila samo jedan od pokušaja ostvarenja kontinuirane i vrlo logične potrebe za jugoslovenstvom, za zajedničkim delovanjem ljudi na ovim prostorima. Ta potreba nije prestala sa prestankom postojanja Jugoslavije kao države. Ona opstaje i zadovoljava se, danas kroz zajedničke regionalne poduhvate i probleme, kroz zajedničke prećutanosti i galame, kroz ljubavi i mržnje, kroz tu stalnu tenziju koja vri u našim društvima (u našem društvu), a koju teško da ćemo osetiti prema nekim Litvancima ili Meksikancima.
Kolikogod neko pokušavao da dokaže sebi suprotno, kolikogod da je bivša, Jugoslavija je postojala. To hoću da kažem. Za ove republike u kojima danas živimo nisam siguran da postoje.
Drugovi Makedonci, izbacite Jugoslaviju iz imena, ostavite je u sećanju. Možda će svima da nam zatreba.
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink